Crtica iz novopazarske bolnice: Strah, tišina i pitanja bez odgovora

Nedelja , 2020-07-05 | 09:48:14

Nagla vrelina julskog sunca i neuobičajena vlaga vazduha za novopazarsko podneblje. Nadrealna slika lekara i tehničara u skafanderima koji kao siluete klize iza prozora Infektivnog odeljenja ovdašnje bolnice. Prethodno je nedeljama bila opsedana stotinama bolesnih, uplašenih ljudi.


Dvoje u skafanderima, za koje samo pretpostavljamo da su medicinske sestre, molimo da nam kažu kako su, kako se osećaju, da li se plaše za svoje zdravlje...

"Izvinite, žurimo..", kažu, odlazeći uz šuškanje crnih najlon kesa obmotanih i lepljivom trakom pričvršćenih kao dodatna zaštita za noge. Sigurno će ih na ulasku negde odlepiiti, a onda staviti nove.

U vidokrugu je još barem 20 ljudi. Ne znamo da li čekaju vesti o svojima unutar bolnice ili čekaju pregled. Šta god od toga bilo, tišina je neuobičajena, nadrealna, čudna...

Kroz odškrinut prozor čuje se nečiji jecaj i glas utehe s druge strane. "Ne plači, ovde će ti biti bolje nego kući. Bar imaš kiseonik da dišeš..."

Bolnička vrata se otvaraju i pojavljuje se spremačica sa povećom kesom medicinskog otpada. Oči su joj vidno natečene i jasno je da se negde prethodno dobro isplakala.

"Ovako nešto nikad nisam videla...Jednostavno, nije nije normalno", bio je njen jedini komentar na pitanje kako je njoj u celom haosu koji je nastao.

Dok žurno prolazi vozač hitne pomoći, spremačica odlazi, i ostajemo bez odgovora na gomilu pitanja-ko je ona, koga ima kod kuće, kako živi, da li je strah...

Vozač hitne, koji nema ni 30, a kaže da već dve godine vozi ambulantno vozilo. Pitamo se da li bi ga čak i majka prepoznala u tom skafanderu.

“Svašta bih imao da vam kažem, ali ne mogu, neka priča neko od mojih starijih kolega. Imaću tremu...Za koje je to novine”, pita uz stidljiv smešak i nestaje u bezbednosti svojeg auta.

Pribegavamo klasičnim špijunskim tehnikama i "nezainteresovano" na dovoljnoj distanci slušamo ispovest medicinske sestre najboljoj drugarici. Kaže, da je na ivici snage, željna kuće, gledanja televizora i roditelja koje nije videla već neko vreme.

Naše kruženje unaokolo već je "upalilo alarm" policiajaca na dužnosti. Pokazujemo legitimacije. Pošto je sve u redu, možemo i da porazgovaramo.

Objašnjavamo da želimo da ljudima predstavimo i njih-policajce sa zadatkom da održe red i mir u emocijama i strahom nabijenoj situaciji.

“Iz Kraljevo smo i mi smo ovde na ispomoć. Nije problem da pričamo za medije, ali tražite odobrenje od naših šefova”, policijski kratko i jasno.

Savetuju da se ne zadržavamo previše, "jer bi mogli da pokupimo koronu". Zaključujemo i bez saveta da je vreme za povratak u svakodnevicu koja teče posle bolničke rampe.

Dok se rampa diže i spušta za nama, niz pitanja ostaje bez odgovora.

Je li moralo baš ovako, ko je kriv za ovo, hoće li iko snositi odgovornost...?

A.Bajrović


 

Napiši komentar: